Serbian

Lili Mikelidu

NEOČEKIVANO

I
Kriza je grunula svuda.
Vonj njene kose nam udara u lice.
Njen opojan parfem miris burdelja.
Pilji samozadovoljno napeto.
Ulice krize idu nizbrdo.
Balkon gleda na dolinu krize.
Grb na ulazu krize.
Ipak kriza je, smatram, apstraktni koncept.
Kako bi ona mogla osvojiti vazduh, planine,
more, sunce?
Kako sva ta prostrana svetlost oko nas
uopšte može pripadati krizi?
Zanemarujem opomene.
Nosim vreme unatraške,
čupkam njegove bele slepoočnice,
nabacim nešto crvenila na njegove usne
i prepuštam se vašoj presudi.

Haos je odraz pakla.
Očaj je iskrivio lica.
Lutala sam po parku eukaliptusa.
Sunčeva svetlost ne dodiruje tle; raspršila se
po krošnjama drveća.
Mart je i, neočekivano, zima se vratila.
Baš kako su se naši životi izvrnuli naglavačke
i naše senke su, takođe, naglavačke.
Haos miluje oči, kosu, vrat,
probija srce, a nenadna svest o tome
uznemiruje telo.
Haos se širi mračan i neizbežan
kao planina posle šumskog požara.
Bronzana lica političara zveče u tami.

III

Pola šest je ujutru.
Razvrstavanje tela, kao u prirodi.
Sve ima svoje mesto; oči, svetlost,
ukus, dodir, bol.
I baš kada pomisliš da sve to poslušno radi,
ljuštura se raspukne uz prasak i ti sanjaš da letiš,
da se sve oko tebe vazdušasto kreće,
nemo, bezlično.
Još jedan prasak i kosa, pogled,
osmejak, ravnoteža, sve se raspada.
Napolju je maglovito.
Opet pesak iz Afrike – kao svakog marta –
a Rahman jinov nastavlja da te prenosi
vratolomnom brzinom u zemlje
o kojima nikad nisi ni sanjala.

Celu sam noć provela budna.
Tavanica je iz tame zapanjeno zurila u mene.
Napolju kiša neprekidno pada.
Rečenica koja mi je upala u oči dok sam čitala Šubertijanu
zaglavi se u mojim mislima i odbi da ode.
Reči se raširiše, nadvladaše me, pokoriše
i narušiše moju nesanicu.
Nema kontra-tega koji bih zgrabila da povratim ravnotežu.
Kako ću se otarasiti ovog haosa?
...svi oni koji kupuju i prodaju ljude i veruju
da se svako može kupiti ne prepoznaju sebe ovde...
uzviknu Tomas Transtremer.

Sa svog prozora gledam gavrane kako lete
svrstavajući se u linije; da ne povrede jedan drugog.
Dan sviće.
Čitam Bukovskog a Pentadaktilos ima snežnu kapu.
Nesposobna da držim odstojanje
ranili su me njegovi leptirasti stihovi.
Krv kaplje na stranice, bojeći ih crveno.
I odjednom, ponovo tama.
Zalutali političari, bankarski gavrani
opkoračiše horizont.

...........................................................................................................................................................................................................................

UZROK

To su peščana brda.
Kuća koja je stajala sama.
More koje kliznu na obalu, isključivo njegovu
i tamarisi koji su rasli bez ograničenja.
To je bio mesec koji je rastao iz dana u dan
dok nije postao crven kao kugla sladoleda
koja me poziva da je okusim;
i vetar koji nanosi pesak na lice
pesak lagan i vlažan koji presijava i lepi se po koži.
I ti, koji nisi ovde, a ipak ispunjavaš sobu
ljubavlju bez ograničenja kao tamarisi.
Ti nisi ovde.
Ipak ti si uzrok.

KLAVIRSKI KONCERT

Prethodne večeri pijanista se dogovorio
da nas uzbudi Betovenom i Hajdnom.
Uznemirio je naše upijanje uzdahom
i nastavio da svira neke akorde
tako lake i vazdušaste da sam osećala
kao da njegovi prsti napuštaju klavirske dirke
i tragaju ima li moje telo
skale dubljeg intenziteta.

u Kunstenhaus Schloss muzeju
Wiepersdorf 2012

SUDBINA

Kada te gledam nije to samo tvoj miris.
Ne čekaj ono što ne mogu da ti dam.
Ovde sam.
Ali ljubav se rađa negde drugde.
(Reči nas ujedinjuju kada tražimo,
kada se zaljubimo ili kada tugujemo).
Kada te dodirnem nije to samo tvoja koža
to je takođe ono što nam prošlost donosi danas
okružujući nas.
Kada me ljubiš to je sudbina
koja podiže čašu za naše zdravlje.

ČEKANJE

Brižljivo iznosim haljinu.
Stavljam cipele na njihovo mesto;
bol dok stojim pored prozora
gledajući kako tama zaboravlja.
Noć pruža iskru.
Ne, ništa neću zadržati za sebe.
Dajem sve tebi.
Oči i ruke da služe tebi.
Noge i izgubljeni korak.
Igle iz štedne banke i ma šta
što je ostalo posle uzimanja krvi.
Ništa neću zadržati za sebe.
Samo neodredivu želju
koja se pokorila svetlosti.

LIKOVI

Učini mi se da sam spazila treptaj očiju.
Sedeo je na mestu koje je predložio vajar
pored vodenih ljiljana, na istočnom uglu jezera
tako da bi prvi zraci sunca pomilovale njegove oči.
Leto je stiglo.
Oblaci se guraju oko sunca
a zemlja ostaje vlažna ispod divlje trave.
Vraćajući se juče popodne iz Worlitz parka
na vrhu visokog stuba videh rodu
koja stajaše u svom ogromnom gnezdu.
Uspravna klatila se ispod neba
ali nije izgubila ravnotežu.
Tamo gore potpuno je kontrolisala život i smrt.
Divlja roda i oči kao klikeri
skliznuše u mene, kao prodor iznenađenja.
Od tada me prate sa istom strašću
baš kao i ti ...

Engleske leje Worlitz-a
Nemačka, juna 2012

GRANČICE, LIŠĆE, LATICE
Nori i Agisu

Na padinama starog rudnika korenje prastarih
borova seže do tamnih galerija; ćutljivih
i nenastanjenih.
Duvao je vetar, mešajući mirise; zviždao je
prelazeći popodne, noseći sa sobom
endemske i urođene grančice žbunja.
Sedim pokraj bljeska jezera,
grane vrbe klanjaju se vodi.
Svud naokolo planine Trudosa
Soko preleće horizont kao notu.
Insekti, gušteri, gusenice, dosadni komarci
i leptiri otvaraju dane nežnim kljuckanjem; bljesak munje.
Vrt diše a planina je poplava zelenih valova.
Ništa mi ne nedostaje, razmišljam.
Granice prirode se ne mogu odrediti
baš kao što je i tok života neodrediv.
Beležim dan, vreme, providnost šume.
Beležim kamenje na kamenju,
sunce koje me prati kao senka,
pauka koji tka i sjedinjuje
grančice, lišće, latice.
Ništa mi ne nedostaje.
Pomeram kamenje, kopam zemlju
sadim sebe medju lekovitim travama,
kako bih stekla njihov miomiris.

Botanička bašta kod rudnika Amiantos
2 avgusta 2013

U RUKAMA BARCELONE
Ani

Na dan kada sam prispela u Barcelonu
nebo je proricalo lepo vreme a povetarac
je odnosio zvuk zvona daleko van grada.
Kasnije kada sam ušla u katedralu otkrila sam
da je tehnologija ovde ušla davno pre mene
i da je zauzela mesto sveća.

Električna sveća se pali prekidačem
i traje onoliko koliko prilog i vera.

͎
Početak juna na trgu Kataluna.
Sve klupe su zauzete.
Prošetala sam unaokolo.
Zakoračila sam među golubove;
uplašili su se i odleteli.
Sela sam pored fontane.
Oblaci sakriše sunce.
Početak je leta pa ipak povetarac je hladan
na lišću i licima; umorni pločnici,
bučne gomile.
Sledila sam protok ljudi.
Postoje izlazi tamo gde njihove misli beže.
Misli nizbrdo nagnute, bez tačaka.

Prevela
Vera V. Radojević